... suncani dan, u gradu sam...dok sedim i odmaram pored mene se cuje galama. naravno odmah se ljudi okrecu...gledaju sta se desava... radoznali..htela ili ne, i ja se okrecem.Da li je to moguce da osecam toliku nemoc? ..gledam zenu sa detetom u narucju, naravno pored nje i covek, bilo ko da joj je, koji vice na nju....tako su blizu mene da cujem svaku rec. Znam da to nije moje pravo da slusam ali tu sam. Pogledam dete u njenim rukama, toliko malo je, mozda 2-3 godine, pogled spusten, suze teku a glasa nigde...odjednom on se zalece na nju, hoce li je udariti..sta da radim...sutira je po nogama, a ona stoji i dalje se raspravlja sa njim. Dete uplakano ali tiho,to nesto govori, trazim pogledom ljude oko sebe, hoce li neko prici i to prekinuti... i sta mislite.. da li se to desilo?  Svi govore, a niko nista..cuje se "njihov zivot, pa neka ga srede sami" .. hocu da stanem izmedju njih.. ali osecam srah, nisam jaka..on u besu ...necu moci sama nista...

Da li neko zeli takav zivot, sigurno ne, .. mozda cete reci sama je kriva..ok,ima u tome istine, ..ali nista ne znamo o njoj..., samo taj osecaj nemocu koji sam osetila bilo je tuzno,...ej to sam mogla biti ja...i niko mi ne bih pomogao...gde to vodi?